Zar i majmuni govore? Da poznas mog strica, znao bi to i prije.

Ako ima ista gore od cetr jahaca Apokalipse (Promaja, Igijena, Pismenos i Strah od zena), a nema, onda bi to svakako bilo stavljanje nama, Cvorovicima, u zadatak da tumacimo sopstvene snove.

Ne samo zbog poradi toga sto je umni rad fizicki neizdrziv, vec sto postoji i opasnos da kao produkt tih analiza dodjemo do ideja koje bi bile u koliziji (sta god ta strana rec…) sa smernicama sadrzanim u Manifestu Komunisticke partije.

I sta da radi posten coek, Drugarice i Drugovi, kase, naprimer, ko ja, probudi jutros sbolovima i ukocenoscu u ramenima ko da je cele noci istovarivo kamione scementom i, istotakodje, ssvesnoscu da je sanjo nesto njemu vazno i da ne sme da dopusti da taj san padne u zaborav, no da mora da se uhvati u kostac snjim?

Nije meni prvina da sanjam teske i cudne snove, uostalom, mi koji zivimo male i dosadne zivote, cesto smo mastoviti i dinamicni u toj drugoj realnosti, tako sam ti ja, drug moj, sanjo dosad i Zene i Armagedon i svasta nesto jos, al Boga i Tita mi, nisam, bar da se secam, prico dosad szivotinjama u snovima (jesam na javi, mada me one uglavnom, pametno, ignorisu).

Sanjam ti ja tako, bratac, u crnobelom koloru, jasta, mnoge neke tezine prosle noci, snaglaskom na unistavanju ljudskijeh zivota u vidu surovih ubistava, od strane pripadnika sopstvene vrste, a mic po mic, ta spirala nasilja se priblizava i kmojoj malenkosti te i sam, nicim izazvano, postajem predmet hajke pomenutih, snamerom da me upropaste.

No, nekako pretekoh. Ali!, ima tu jedan pas, koji se pojavljuje pre samog vrhunca i pokusava da mi se priblizi, mislim onako, ljudski.

Ne uklapa se nikako u okruzenje i situaciju. Miroljubiv je, pokazuje saosecanje, zelju za emotivnom bliskoscu, pa, cakstavise i za verbalnom komunikacijom.

U jednom momentu, propinje se, grli me prednjim sapama, gleda me u oci, nasmejan je i pocinje da mi prica (na cistom srpskom jeziku bez akcenta).

I tako…

Mogao bih da postavim pitanje koliki deo od prikupljene i poslate pomoci ce zavrsiti u dzepovima onih koji vec imaju vise od vas ili mene, ali!, trenutno je samo jedno pitanje vazno

portos, u majici snatpisom „Jesmo li ljudi?“, smatra, sta smatra – tvrdi, da i nije neka steta, cakstavise, zdravo je, sto ce se danas odreci bureka ssirom, koje pakle cigareta, novina i jos poneceg (istotakodje i seksa, altoje nicim izazvano), ali!, cim(prije) dovrsi ovo kucanje otplakace lisavanje od boce ruskog kvasa.

Neka iz Doboja, da zajedno cekamo na red u banci? Ne? Dobro, samo sam…

Klikni ovde bez okolisanja

Uapsite Cistocu, tog masovnog ubicu i ludaka!

Evo diznesem jos jedan primer  u prilog mojoj tvrdnji da je igijena stetna (za siru drustvenu zajednicu) a i opasna po zdravlje ( to je cinjenica koja se nicim ne moze osporiti). O dusevnim bolovima koja ista nanosi necu posebno da pricam danas.

Dakle, dok sam malopre, nicim izazvano, prao solju za kafu, bio je dovoljan sekund sklonjenog pogleda sa tog nadasve korisnog i prakticnog izuma, a isti sam, naivno, usmerio ka mrskoj tecnosti – deterdzentu za sudove, jasta, a sve to zbog poradi toga sto u sundjeru nije bilo dovoljno te materije, i desilo se, u tom momentu nepaznje, sta, Drugarice i Drugovi?, pa to da mi je solja iskliznula iz ruke i pod dejstvom razlicitih fizickih sila je doslo do tragicnog razbijanja drske (solja je i dalje upotrebljiva, a mi, pravi Komunisti…)

Znam, znam, sad bi se, dok lamentiram, lako nasao neko zlurad koji bi maliciozno (sta god ta strana…) primetio da sam ja trapav i inace, a kamoli dok jos nisam cestito ni progledo posle spavanja od, cirka, satipetnes minuta, ali takve bih samo mrko pogledo i reko: Aj mrs.

Lep dan, indid, a u svrhu dizanja raspolozenja damama (koje cine izrazitu vecinu moje publike) kacim odgovarajuci muzicko-vizuelni prilog.

Ponekad, sta ponekad, cesto, se pitam, sta mi je trebalo da pozelim da budem kadar stici, uteci i na strasnome mestu postojati. Sto se ne zadovoljim time da budem sekapersa i placipicka, jebo me faraon (opet se ogradjujem od ideja koje moze da rodi vasa prljava masta), kase tako lakse zivi. Ali, da citiram svog poznanika, gospodina I., koji je pocetkom Zlatnih devedesetih, dok je u majici snatpisom „Ja sam posteno radio, izlagao se opasnosti da me uhvate i oteraju na robiju…“ slusao dobronamerne savete svoje…hm, devojke, da ne treba da potrosi dveiljade maraka na zlatnu narukvicu (samo za materijal, drugar zlatar nije teo da mu naplati rad) simenom licnim kao glavnim motivom, jer je to daleko ispod njegovog nivoa, izjavio: Znam, ali sta cu, kad ja to volim.

I tako…

Poslusajmo sada pesmu koja, tu i tamo, obelezi po koji vazan momenat u mom skromnom i nezanimljivom zivotu, a posle toga, svi na svoje radne zadatke.

Popravljam stare kisobrane, ostrim nozove, cutim po kucama

Vracam se cim namestim ljuljasku na drvetu.

Nije ovo prvi put da osecam tu potrebu, nit prvi da pominjem tu ideju, ali, zarez, kad coek vec zna sta mu treba, pa makar ne mogo oma dostvari, to je dobar pocetak, no, dobar nastavak je i da se cim prije potrudi da to postigne, iliti, jednom recju…

…sledece godine u ovo vreme, ne samo sto cu biti milioner, vec cu do tada nauciti i da sviram bar jedan od instrumenata koji me privlace, tako da kad ponovo osetim potrebu za tim, umesto ko sto sada (u majici snatpisom „E, jebiga“) pisem o tome, nabacim ranac na rame, pa polako, sitno, penzionerski, sam, na planinu, u vukojebinu, i onda nocom, uz vino i gajde (dal je nemoguca misija naci bas one koje sam kao sasma mali video u djedovoj kuci? hm…Hercegovino, dal ti nedostajem kolko ti meni, a? Valjalo bi bar grobove obici, i staze detinjstva, ako vec nema zivih dusa koje sam voleo), a danjom bez vina, trazim osecaj koji mi treba. Valja se.

Dragance & ostali, video sam vase komentare, prastajte, odgovoricu drugi put.

Samo coek bos po glavi moze, il onaj kog neka muka natera da i pored sramote sto to radi, okaci ove folirante. Nemoj neko da se prevari, da ga guja ujede, da pomisli da bija ovo kacio zbog neke zene. Il da neka, nedajBoze, nicim izazvano, pomisli da je njoj namenjeno

Jedan je ruski kvas.

Dokle bre vise tog dzabalebarenja i trovanja uma znanjem, a? Uz svo postovanje prema Postenoj inteligenciji, sveb ja te studente poapsio, pa jal u kamenolome jal na polja. To Krki! Nek crknu od gladi, koijebe!

Nego, Kume, reci ti meni, deder, sta mislis, ocel danas Vicenca dugazi Pjacencu, to mene od jutros brine

Duboku zivotnu istinu, pretocenu u drevnu ilirsku izreku, da je umni rad fizicki neizdrziv, posebno dobro znamo mi Rudari, no, kao pravi Komunisti i pregaoci, nosimo svoj krst na ledjima snadom i verom da nas na kraju borbe ceka ostvarenje ideala kojima tezimo ili bar boca ruskog kvasa.

Video klip koji cu dokacim, nema nikakve veze, nazalost, ni sa istorijskim trenucima koji obelezavaju ovaj period mog zivota (ali ima veze smojom zeljom da se oblacim i dimam istu frizuru kao momak iz spota, kad porastem), ni sa ovim postom,  no, ipak, pogledajmo jednu slicicu iz svakodnevnog zivota obicnog coeka.

Neka iz Doboja, da joj treba neko da joj ubaci par tona uglja u podrum? Ne? Jebiga…

Milutin O’Rajli jos nije resio ni Slucaj pregazene starice od cetrssedam godina (iako je ulogu misterioznog Roda Stanisica u tome rasvetlio akademik Murat-Sabahudin Titov), a vec je uzeo novi avans (i oma ga, naravno, propio) za Slucaj svetlecih svetiljki

Znas, Kume, ne pijem ko coek vec petnaestinu godina, odkasam shvatio da ce nekih ses meseci, to jest, da sam nastavio tako dalje, spocetka Zlatnih devedesetih da mi sjebe dugogodisnju karijeru majstora (nisam raspolozen da budem lazno skroman) u umetnosti uzivanja u i kontrole nad, il, sto bi pros narod reko, kasam shvatio da suptilno krecem putem mog pokojnog oca alkoolicara.

A kasam shvatio reko sam sebi „A u kujac, necemo tako, Dino“ i ne samo da sam se vratio u normalu (vec vidim kako se moj drug vrabac sovog blogportala pita a skim je onda on slago ispijene flase imperijalistickih piva na buljuke, onomad kasmo pobedjivali NATO pakt, ako nije sa mnom), nego mi se potreba, cakstavise i zelja, postojano smanjuje kako godine prolaze. Da usput, nicim izazvano, spomenem, nisam primetio da mi se potreba, cakstavise i zelja, za seksom smanjuje sgodinama.

Ukratko receno, posto sam placipicka koja se svremenanavreme zadovolji scasom ildve dobrog vina, i voli da popije koje pivo sLidijom na reci dok me dere u sahu il sziher koja me pre piva isutira cipelama, cisto zbog poradi pravljenja stimunga (a i lako joj je da se na meni nejakom izivljava) i sjednom…ovaj, necemo o tome…i sdrugim dragim ljudima, i naravno, u svecanim prilikama kao sto je Dan Republike, Dan bezbednosti, Dzugasvilijev rodjendan…

Retko kad dobijem poriv da se napijem, nikad musko od mene.

A sinoc, Kume, kasmo se rastali, poceo sam (sam), nicim izazvano da ljustim neki pelinkovac, pa sam posle popijenih jedva osamdeci, na prvi osecaj vrtoglavice, batalio flasu. Prava sekapersa, znam.

A kasam batalio, onda sam…ne smem da ti kazem, ionako mi ipoteticki ne bi ni verovo, a ne smem ni da rusim dugo gradjenu reputaciju, nisam bos po glavi, al verujem da me razumes.

Sve ovo u stvari kucam dok pijem kafu i cekam da mi se razbistri mamurluk (nije jak, al cenim da ce se izgubiti tek kase ipoteticki istusiram kad dodjem doma), enebili izaso da prosetam do kuce, pa da tamo malo bezim u zdrav razum ssklekovima i trbusnjacima i eventualno uspem da artikulisem odgovor na jedno lepo pismo sto mi stiglo iz daleka.

Imal zimoce napolju, si iso po leba? Znas da treba sto vise da setas i sto manje da se smejes, enebili se brzo oporavio. Cigare da se nisi usudio da bataljujes, nemoj guja da te ujede, odreko bih te se. I reci onima tamo sto te pritiskaju dostavis, sad kad ti je najteze, da mi je pao mrak na oci kasam vido kolko ti popuju i da sam na voliko (portos pokazuje prstima koliko) da ih razbucam sdinamitom. Oni ce da plase mog Kuma, koji se tolikih zena nije plasio, pa ce sad da poludi i da se uplasi smrti. Oce kujac. Svebjato poapsio, lebami.

Al ti setaj. To je Komunisticki. Dosetaj i na kafu u moj podrum ovijeh dana.

Nego, nesto drugo sam u stvari teo dispricam.

Pre dva dana, oko devet ujutru, spustam ti se ja niz moju ulicu.

Prohladno jutro, sitna kisica (potpuno drugacija od krupne kisice, uapsite pismenos, tog masovnog ubicu i ludaka!), mala maglica (khm…) i veliko sivilo svuda.

Ali! (zarez)

Verovatno zahvaljujuci tome sto se neki trudbenik uspavo u centrali pa propustio diskljuci, svetiljke svetle svetloscu.

I to, Kume, da sad ne ulazimo u objasnjavanje talasnih duzina, indeksa prelamanja, disperzije i takotih gluposti iz fizike, svetle jednom lepom, toplom, neznom (ali dostojanstvenom) narandzastom svetloscu koja menja sve.

Jedno otuzno sivilo postaje lepota zivota.

Men bilo milina da gledam i setam. Uzivo sam, nicim izazvano.

I tako…

Dve iz Zenice, za mog Kuma?