Nedeljom

Danas sam, oko 5 popodne, konacno shvatio zasto mi setnje nedeljom prijaju na poseban nacin.

Odavno vise volim da setam kad su ulice prazne, to nije jedini razlog ali doprinosi uzivanju koje osecam kada izadjem u one koje preferiram, nocne.

Moja asocijalnost, koja se ogleda u tome, nema uzroka u strahu od ili u gadjenju prema ljudima (mada mi ovo drugo ponekad, sta ponekad! – cesto, izazovu pojedinci, a poznato je da se bojim samo Boga, zena i sapuna), nesto je suptilnije u pitanju i necu to sada pokusati da objasnim, vracam se na razumevanje koje sam osetio danas.

Nedeljom mnogo lakse osetim onu atmosferu koju pamtim iz 80-ih, kada je ovaj grad zracio lepse, mnogo lepse.

I shvatih da promena koja se desila ponajmanje ima veze sa promenjenim izgledom grada, sa arhitekturom i ostalim Uzasima eksterijera.

Do ljudi je, naravno. Znao sam to i ranije, ali ne na ovako jasan nacin kao sada.

Nemojte misliti da je u pitanju nostalgija bez pokrica.

Kao dodjos, ne zaboravljam hladnocu i otudjenost kojom je  i tad zracio, bile su potrebne godine da se Beograd i ja prihvatimo na zdrav nacin, da oba odustanemo od toga da onaj drugi mora da promeni svoju sustinu da bi nam bilo lepo zajedno i da naucimo da postujemo i ono sto nam se ne dopada.
Ali ne zaboravljam ni toplinu, ni sirinu ni dubinu koju je nemilice pruzao, ako ste znali gde i kako da je potrazite.

A toga je sve manje danas, i potrebno je da se ljudi sklone sa ulica da bi se to bolje osetilo. Bolje osetili i ljudi i sam grad.

Prohladno vreme koje je razbudjivalo i naoblacenost u kombinaciji sa suncem koje se nije lako predavalo su pravili idealan spoj za pravljenje unutrasnjih fotografija, a i “pravih”, vec po izlasku mi je bilo jasno da ce mi biti zao sto nemam funkcionalan foto-aparat. I nisam pogresio oko toga, jebale me pare (za baterije, koje nemam, mada je i aparat krs) da me jebale.

Video sam, i uzivao u tome, lica nekoliko zaljubljenih parova na mestu njihovih sastanaka, video sam i kovitlac koji su u Kalenicevoj igrao sa opalim liscem i bacenim papirima kao neko dete, zatekao sam ga da to isto, na istom mestu, radi i pola sata kasnije (detetu ne treba puno, sem maste, da mu bude zanimljivo u igri, steta je sto to odrasla deca zaborave), video sam i jednu izgubljenu deciju patiku, pazljivo ostavljenu na klupi u parku od nekog starijeg ko ne razmislja samo o sebi ili onima koje zna, video sam…

Video sam jos stosta, ali mi se ne deli sve, ko vas jebe, setajte malo i sami.

A i mrzi me da ovaj tekst pravim boljim no sto jeste. Ako cemo posteno.

Al nije poenta u tome sta sam video, vec u onome sto sam osetio, al to numem dispricam, slab sam srecima.

O tome da je nostalgija dobra samo ako se ne zivi u Proslosti, mozda neki drugi put.

Ознаке: djunta