Neke stvari se nikad ne mogu popraviti, al ne treba olako dizati ruke, pre promisljanja o tome

Izadjem iz kuce, toploe napolju, to sam prethodno ustanovio gvirenjem kroz otvoren prozor. Al kroz prozor nemam vidik knebu, te sad dizem pogled tipa vremenske prognoze, kad ono – oblaci.

Ali kakvi oblaci, covece, mnogo mocni.

Bice kise, Proko, burazere, vidim ja, ali ideju da se vrnem (jos sam u dvoristu, dva metra nisam odmakao) po kacket sgnusanjem odbijam, i to bas zbog fascinacije oblacima.

Kisa meni ne smeta (jos je bilo suvo, pored puta stobsereklo),  kisobran ne gajim uopste, al kacket ipak rado navucem i kad je suvo vreme, akoe zimoca. A racionalnos da ce uskoro da ljuljne je tu, i ne sprecava me lenjos da udjem nazad u kucu po njega.

Lepota oblaka i moja Blesavos me sprecavaju u tome.

Zamisljam se, dok zakljucavam kapiju o toj blesavosti, koliko ona ima vaznu ulogu u donosenju odluka koje pravim. Kombinacija osecajnosti i razuma koja me cesto odvede i u teske momente ali i na prelepa mesta. Cena koja se placa kada nisi mediokritet. I rado je placam i dalje, pokusavajuci samo da budem pametniji u tome.

Naravno, prve kapi krecu vec za pola minuta, oblaci vise nisu ni priblizno lepi, ali to jos nije kisa, i tako slabasna ostaje dok pesacim nekoliko kilometara kKumu na kafu, maltene suv ulazim kod njega.

Ipak, kasnije, pri povratku, krece ozbiljnije da pada i poslednjih pesto metara osecam kako voda kaplje smojih obrva.

Volim taj osecaj kise na sebi, budi mi vecu svesnos o zivotu, o jacini veze koju imam sprirodom i o sebi samom. Priblizavam se tako svom bicu i nekim istinama, malolie na ovu krizu?

I setih se, nicimizazvano, price koju sam davno napisao, o Belom i meni, mozda i najbolja koju sam ikad napisao i koje vise nema, jer sam jedino nju (dal je to slucajnos moje nepaznje il objasnjenje cuci u necem vaznijem necu sad da razglabam) propustio da sacuvam na hardu kasam, ima tome, pobrisao sve price sa jednog ranijeg bloga.

Do malopre sam to smatrao nedoknadivim gubitkom. Ta prica je u meni, ali svaka dosadasnja ideja da je mozda napisem opet je budila jak otpor, nekako sam, sada smatram glupo, dozivljavao da bi to bilo svetogrdje prema emocijama koje sam imao dok sam je pisao tada. I da bi to bilo ruzno, pokusati opet to pretakati u slova.

Osetih ipak, dok su mi kapi zasipale lice, da nije tako, da tu pricu mogu da napisem opet, na drugi, nov nacin, postujuci osecanja koja se tada budu javila.

I ako osetim tu potrebu, a verujem da hocu, napisacu je.

Zbog sebe, zbog Belog i zbog vas.

Ознаке: djunta