…i na strasnome mestu postojati

Budimo realni, vec dugo nijedan rijaliti ne nudi nista novo nit zanimljivo, sto bi prosecnog konzumenta Uzasa televizije motivisalo za ostrasceno pracenje.

Sva ta zatvaranja po luksuznim vilama, seoskim domacinstvima, dvorovima i ostalim pustim ostrvima nemaju jednu vaznu komponentu.

Pravi izazov.

Nesto sto ce i ucesnicima i publici zeljnoj identifikacije doneti uzbudjenje, podici nivo adrenalina, izmamiti iskrenu suzu ili osmeh olaksanja.

Vreme je da se to promeni i ako je neka televizija il producentska kuca voljna adekvatno da plati, sem ranijeg “48 meseci – od kontejnera do predsednika Srbije”, spreman sam da ustupim i scenario za ultimativni rijaliti “Uzasi reala”

Sta je to novo, drugacije, sto se moze ponuditi sofisticiranom gledaocu koji ce uskoro postati imun i na turske serije?

Nesto sto ce neutralisati glavni nedostatak svih dosadasnjih rijaliti programa (ne, ne mislim na propale pevacice i ostale pazljivo probrane ucesnike).

Da ne gnjavim (upravo trpim uzasan napor da ne podlegnem tom zdravom porivu – volim da smaram), nije muka trpeti nesto cega si lisen, na cemu je dosad bilo teziste potke.

Ne brajko, muka je kad ti je nesto na dohvat ruke, a od tebe se (sam ili drugi) ocekuje da se suzdrzis od toga.

U “Uzasima reala” se ne menja previse u zivotima ucesnika. I menja se sve.

Od njih se ocekuje da nastave (pod budnim okom kamera) sa svojim dotadasnjim zivotom. Sem u par stvari.

Imperativ je da potpuno prestanu sa korisenjem interneta, mobilnih telefona i gledanja televizije.

Nista im se od toga ne oduzima, sve ostaje u njihovim boravistima i u svakom momentu mogu da posegnu za necim od toga i time sebe automatski diskvalifikuju od daljeg ucesca.

Ako vise ucesnika izdrzi period od, recimo 2 meseca (znam, znam, tesko zamislivo, al svakakvog sveta, da ne kazem – budala, ima) onda publika glasanjem bira pobednika. Tu vec do izrazaja dolazi zanimljivost koju bude takmicari svojim pristupom nosenju tog krsta, da ne kazem Muka Isusovih.

Ja znam da ovo deluje surovo sa moje strane, potpuno nehumano…

I jeste.

Najjaci samo opstaju. Prepustimo ta kvazi-prezivljavanja po divljinama Sekapersama (ok, priznajem da nije lako trpeti i sisate pevaljke koje su oduvek zelele da budu intelektualke, a u izolaciji sa njima, ali…)

Budimo iskreni. Zelimo da vidimo pravu patnju, neizdrziv bol, teske unutrasnje lomove, nemoc, krike i vapaje…

Sve vam to nude “Uzasi reala”.

Nemo dabi koga guja ujela da pokrade ideju, podneo bih tuzbu, govorio tiho i nosio ludacki sjaj u ocima.

E, tako, pa izvolte.

 

Ознаке: djunta