(bajato pisanje, od juce)
Nema, dok nam neko, pa makar sami sebi, ne nacrta, neceda razumemo.
Svimi, tuitamo, a ponekad i mestimicno, korecimo ja malopre kasam seto, volimo da gazimo kroz netaknut, nicimizazvano napadao sneg.
Onaj osecaj (dase tako originalno emotivno izrazim) kasi kao prvi u necemu, uzimas devicanstvo necem nedodirnutom, patise sve cini da radis nesto novo, posebno, zaposedas metafizicki i bez da znas sta ta strana rec znaci, koracas tako i sveti nesto milina. A drumovi pusti, nigde Turaka.
Zabolete sto je taki milijardi snegova padalo i ko zna kolko cobana-budala to isto radilo sto i ti. Prosto brate vidis da je sve lepo, belo i…lepo, i statuima da kvaris takim razmisljanjima. Normalno, nisi bos po glavi. I toe ok.
Al neces da vidis, pizda ti materina, sem u retkim momentima, koje cim prije zaboravis, da je svaki jebeni tren tvog postojanja nesto posebno, jedinstveno, il sto bi pros svet reko – autenticno. Koraco il ne.
I da mu ga malo cesce dajes po jahanju tog osecaja. To neces. Ako, ko te jebe.
Like this:
Ознаке: djunta
јануар 27, 2012 у 11:42 pm
Sve si lepo rek’o. Broditi se mora!
јануар 28, 2012 у 1:47 am
Hvala, Vanja. A ko ce sneg da cisti?
јануар 29, 2012 у 4:52 pm
možeš da ne čistiš i da prizivaš sunce.
možeš da čistiš sam i da pričaš sa lopatom k’o ona divna Jelena Isinbajeva s motkom, na očigled svih ptica i ljudi. Možeš kako hoćeš.
To se prvo postiže tako što zažmuriš. Onda duboko udahneš. Ostalo. .. po volji.
јануар 29, 2012 у 5:46 pm
Sve si lepo rekla, nista ja tu neb diro.