Nema, dok nam neko, pa makar sami sebi, ne nacrta, neceda razumemo.
Svimi, tuitamo, a ponekad i mestimicno, korecimo ja malopre kasam seto, volimo da gazimo kroz netaknut, nicimizazvano napadao sneg.
Onaj osecaj (dase tako originalno emotivno izrazim) kasi kao prvi u necemu, uzimas devicanstvo necem nedodirnutom, patise sve cini da radis nesto novo, posebno, zaposedas metafizicki i bez da znas sta ta strana rec znaci, koracas tako i sveti nesto milina. A drumovi pusti, nigde Turaka.
Zabolete sto je taki milijardi snegova padalo i ko zna kolko cobana-budala to isto radilo sto i ti. Prosto brate vidis da je sve lepo, belo i…lepo, i statuima da kvaris takim razmisljanjima. Normalno, nisi bos po glavi. I toe ok.
Al neces da vidis, pizda ti materina, sem u retkim momentima, koje cim prije zaboravis, da je svaki jebeni tren tvog postojanja nesto posebno, jedinstveno, il sto bi pros svet reko – autenticno. Koraco il ne.
I da mu ga malo cesce dajes po jahanju tog osecaja. To neces. Ako, ko te jebe.

Sva ta zatvaranja po luksuznim vilama, seoskim domacinstvima, dvorovima i ostalim pustim ostrvima nemaju jednu vaznu komponentu.

Pravi izazov.

Nesto sto ce i ucesnicima i publici zeljnoj identifikacije doneti uzbudjenje, podici nivo adrenalina, izmamiti iskrenu suzu ili osmeh olaksanja.

Vreme je da se to promeni i ako je neka televizija il producentska kuca voljna adekvatno da plati, sem ranijeg „48 meseci – od kontejnera do predsednika Srbije“, spreman sam da ustupim i scenario za ultimativni rijaliti „Uzasi reala“

Sta je to novo, drugacije, sto se moze ponuditi sofisticiranom gledaocu koji ce uskoro postati imun i na turske serije?

Nesto sto ce neutralisati glavni nedostatak svih dosadasnjih rijaliti programa (ne, ne mislim na propale pevacice i ostale pazljivo probrane ucesnike).

Da ne gnjavim (upravo trpim uzasan napor da ne podlegnem tom zdravom porivu – volim da smaram), nije muka trpeti nesto cega si lisen, na cemu je dosad bilo teziste potke.

Ne brajko, muka je kad ti je nesto na dohvat ruke, a od tebe se (sam ili drugi) ocekuje da se suzdrzis od toga.

U „Uzasima reala“ se ne menja previse u zivotima ucesnika. I menja se sve.

Od njih se ocekuje da nastave (pod budnim okom kamera) sa svojim dotadasnjim zivotom. Sem u par stvari.

Imperativ je da potpuno prestanu sa korisenjem interneta, mobilnih telefona i gledanja televizije.

Nista im se od toga ne oduzima, sve ostaje u njihovim boravistima i u svakom momentu mogu da posegnu za necim od toga i time sebe automatski diskvalifikuju od daljeg ucesca.

Ako vise ucesnika izdrzi period od, recimo 2 meseca (znam, znam, tesko zamislivo, al svakakvog sveta, da ne kazem – budala, ima) onda publika glasanjem bira pobednika. Tu vec do izrazaja dolazi zanimljivost koju bude takmicari svojim pristupom nosenju tog krsta, da ne kazem Muka Isusovih.

Ja znam da ovo deluje surovo sa moje strane, potpuno nehumano…

I jeste.

Najjaci samo opstaju. Prepustimo ta kvazi-prezivljavanja po divljinama Sekapersama (ok, priznajem da nije lako trpeti i sisate pevaljke koje su oduvek zelele da budu intelektualke, a u izolaciji sa njima, ali…)

Budimo iskreni. Zelimo da vidimo pravu patnju, neizdrziv bol, teske unutrasnje lomove, nemoc, krike i vapaje…

Sve vam to nude „Uzasi reala“.

Nemo dabi koga guja ujela da pokrade ideju, podneo bih tuzbu, govorio tiho i nosio ludacki sjaj u ocima.

E, tako, pa izvolte.

To bilo danas. Pili smo kafu posle 5 godina negledanja.

Reko sam joj da je volim. Nije bilo potrebe za tim.

Nije mi rekla da me voli. Nije bilo potrebe za tim.

Ali je bilo potrebe za zagrljajem. Tada bi cutali, ali on nije.

„Nervira“ me isto ko i ranije. I ja nju. Al cutim i trpim. Dobro, sad bas da cutim…

Nekse vratila, prisustvom (drugacije nije ni napustala), u moj zivot, vala i akoe. Falila je.

A nju ko jebe, kad nume bolje da bira prijatelje. Sad nekme trpi. Ne mora da cuti.

Spoznao sam bolje i vise od ovoga sto napisah, al ko vas jebe, ne zelim sve da ispricam.

Ali kakvi oblaci, covece, mnogo mocni.

Bice kise, Proko, burazere, vidim ja, ali ideju da se vrnem (jos sam u dvoristu, dva metra nisam odmakao) po kacket sgnusanjem odbijam, i to bas zbog fascinacije oblacima.

Kisa meni ne smeta (jos je bilo suvo, pored puta stobsereklo),  kisobran ne gajim uopste, al kacket ipak rado navucem i kad je suvo vreme, akoe zimoca. A racionalnos da ce uskoro da ljuljne je tu, i ne sprecava me lenjos da udjem nazad u kucu po njega.

Lepota oblaka i moja Blesavos me sprecavaju u tome.

Zamisljam se, dok zakljucavam kapiju o toj blesavosti, koliko ona ima vaznu ulogu u donosenju odluka koje pravim. Kombinacija osecajnosti i razuma koja me cesto odvede i u teske momente ali i na prelepa mesta. Cena koja se placa kada nisi mediokritet. I rado je placam i dalje, pokusavajuci samo da budem pametniji u tome.

Naravno, prve kapi krecu vec za pola minuta, oblaci vise nisu ni priblizno lepi, ali to jos nije kisa, i tako slabasna ostaje dok pesacim nekoliko kilometara kKumu na kafu, maltene suv ulazim kod njega.

Ipak, kasnije, pri povratku, krece ozbiljnije da pada i poslednjih pesto metara osecam kako voda kaplje smojih obrva.

Volim taj osecaj kise na sebi, budi mi vecu svesnos o zivotu, o jacini veze koju imam sprirodom i o sebi samom. Priblizavam se tako svom bicu i nekim istinama, malolie na ovu krizu?

I setih se, nicimizazvano, price koju sam davno napisao, o Belom i meni, mozda i najbolja koju sam ikad napisao i koje vise nema, jer sam jedino nju (dal je to slucajnos moje nepaznje il objasnjenje cuci u necem vaznijem necu sad da razglabam) propustio da sacuvam na hardu kasam, ima tome, pobrisao sve price sa jednog ranijeg bloga.

Do malopre sam to smatrao nedoknadivim gubitkom. Ta prica je u meni, ali svaka dosadasnja ideja da je mozda napisem opet je budila jak otpor, nekako sam, sada smatram glupo, dozivljavao da bi to bilo svetogrdje prema emocijama koje sam imao dok sam je pisao tada. I da bi to bilo ruzno, pokusati opet to pretakati u slova.

Osetih ipak, dok su mi kapi zasipale lice, da nije tako, da tu pricu mogu da napisem opet, na drugi, nov nacin, postujuci osecanja koja se tada budu javila.

I ako osetim tu potrebu, a verujem da hocu, napisacu je.

Zbog sebe, zbog Belog i zbog vas.

I nije to bila sitna povreda, nenamernost udarca koji sam zadao nije mnogo umanjila bol koji je on doneo, uradio sam nesto sto se ne oprasta lako, cak i kad se razume sam postupak.

I to govori o velicini te osobe, a meni je tesko da opisem radost koju osecam zbog toga.

A malopre, dok sam setao, stobreko nicimizazvano doziveh jednu dobrotu.

Sitan gest, od nepoznate osobe (ne, nije mi kupio cokoladu), ali upecatljiv.

Takodje pokazao velicinu te osobe.

Videh u ova dva dana i dosta niskosti, slabosti pa i zla, al o tome necu trositi reci, na to smo navikli.

Nikako da se naviknemo (u smislu da je cesce ima) na dobrotu, pizda nam materina.

Jedan posebno, ali je suvise intiman da bih pricu o njemu podelio sa vama.

Neke bih, opet, rado podelio, ali ne umem da nadjem, za sada, pravi nacin da pricam o njima.

Neke prosto ne razumem, ili ih razumem nedovoljno. Poneki od takvih se i mogu podeliti, mada je pitanje svrhe tog posla upitno.

Poslednjih nedelja imam zivu aktivnost na tom polju. Sanjam, ili bolje receno pamtim po budjenju, mnogo vise no sto je uobicajeno.

Pet – sest prilicno impresivnih snova u tom periodu, malo li je?

Sanjah tako da ulazim u kuhinju sa zeljom da stavim dzezvu za kafu, pritiskam prekidac da ukljucim sijalicu a sijalica odmah pregori.

Probudim se odmah zatim, ustanem, krenem u kuhinju, da stavim dzezvu za kafu,ne razmisljajuci o snu, pritisnem prekidac i…sijalica (sanjana) pregori na potpuno isti nacin kao u snu. Cela scena je identicna onoj u snu.

Slucajnost? Jebemliga, ne verujem.

Sanjam posle dva dana da imam neki seks, solidan seks i solidan san, ali mracan i sustinski vrlo tuzan. Usput, izuzetno retko sanjam seks, svega nekoliko puta u zivotu, bar da pamtim.

Posle nekoliko dana, potpuno neocekivano, i potpuno drugacije od onog u snu, zaista imah seks, mnogo lepsi, kao i sva desavanja koja su ga pratila, od onog u snu.

I za razliku od one u snu, brzog prepustanja i odlaska, realna prica je trajala cetiri dana. Cetiri lepa dana. Premalo. Onda je doslo cutanje.

Da li pocinjem da predvidjam buducnost u snovima? Nisam siguran da zelim da to postane pravilo, ali bih voleo da bude tih snova koji nose predikciju (sta god ta strana rec znacila) u sebi cesce na mom repertoaru.

Nadam se da onaj o Armagedonu, vrlo jak san od pre par godina, ipak ne spada u tu kategoriju.

Kad sam kod sijalica, imao sam i san u kome (po budjenju sam shvatio da sam slicne snove imao i ranije ali ih potisnuo u zaborav) setam nocu po komsiluku (imaginarnom) i gasim sijalice koje su ljudi zaboravili da iskljuce ispred svojih kuca.

Ta komsijska „nemarnost“ mi prilicno smeta u snu, i nije mi bilo pravo sto neke nisam uspeo da iskljucim i uspostavim harmoniju kakvu sam zeleo da osetim.

Jos nisam svario taj san analizom, radim na njemu.

Pa sam sanjao, hronoloski pre ovih koje pomenuh iznad, neku blesavost, koja mi je po budjenju vrlo brzo postala jasna.

Naime, dva nevaspitana muskarca verbalno maltretiraju neku zenu i ja je uzimam u zastitu.

Zatim ih kaznjavam tako sto lezu u krevet a ja prvog, dok drugi ceka na red, pljostimice tucem srednjovekovnim macem po dupetu.

Samo, ne po samom dupetu vec po knjizi, debeloj, velikoj, otvorenoj na pola, koja lezi tom prvom na zadnjici, tako da tu  i nema puno bola od udaraca.

Mozda bih taj san i zaboravio, da me usred tog besomucnog udaranja nije probudio telefon a ja zivo zapamtio detalje, kao sto i sad pamtim umor koji sam osecao u ruci koja je drzala taj mac u snu.

Shvatio sam ubrzo da u stvari tucem sebe, u danima kad je trebalo cutati i kad je cutanje bilo skoro neizdrzivo.

Kada bi neke reci mozda donele olaksanje, mozda i razresenje necega, moc objasnjena u recima nije mala, ali ne bi donele Pravu stvar.

Te je ostalo cutanje, u ovom slucaju kao najbolji izbor.

Imao sam jak san i prethodnu noc, ali sam ga potisnuo, pobegao je, ostavivsi osecaj da je jako vazan i neke maglovite scene.

Pogresio sam sto sam po budjenju pomislio na nesto drugo i sledecih sat vremena proveo u nekoj intelektualnoj aktivnosti koja je mogla da saceka.

Onda se setih da sam imao san te sam pokusao da se prisetim. Zato i pamtim ponesto, vrlo malo.

Svaki pokusaj prisecanja mi je, bukvalno, budio bol u glavi, bez realnog uspeha.

Znam da su vodjeni razgovori, par ljudi i ja u njima. Znam da je san otkrio resenje za nesto vazno, to sam konstatovao u samom snu, i dao mi neke ideje na kojima je trebalo poraditi.

Ali sam zaboravio sta, jebo me faraon. Ipak, jos ne gubim nadu da cu to izvuci iz podsvesti.

Meni su snovi postali jako vazni, ima tome vec par godina, ranije nisam tome pridavao puno znacaja.

I ovo pisanje treba, izmedju ostalog, da mi pomogne da im se jos vise priblizim.

Da se priblizim sebi.

I tako…

Odavno vise volim da setam kad su ulice prazne, to nije jedini razlog ali doprinosi uzivanju koje osecam kada izadjem u one koje preferiram, nocne.

Moja asocijalnost, koja se ogleda u tome, nema uzroka u strahu od ili u gadjenju prema ljudima (mada mi ovo drugo ponekad, sta ponekad! – cesto, izazovu pojedinci, a poznato je da se bojim samo Boga, zena i sapuna), nesto je suptilnije u pitanju i necu to sada pokusati da objasnim, vracam se na razumevanje koje sam osetio danas.

Nedeljom mnogo lakse osetim onu atmosferu koju pamtim iz 80-ih, kada je ovaj grad zracio lepse, mnogo lepse.

I shvatih da promena koja se desila ponajmanje ima veze sa promenjenim izgledom grada, sa arhitekturom i ostalim Uzasima eksterijera.

Do ljudi je, naravno. Znao sam to i ranije, ali ne na ovako jasan nacin kao sada.

Nemojte misliti da je u pitanju nostalgija bez pokrica.

Kao dodjos, ne zaboravljam hladnocu i otudjenost kojom je  i tad zracio, bile su potrebne godine da se Beograd i ja prihvatimo na zdrav nacin, da oba odustanemo od toga da onaj drugi mora da promeni svoju sustinu da bi nam bilo lepo zajedno i da naucimo da postujemo i ono sto nam se ne dopada.
Ali ne zaboravljam ni toplinu, ni sirinu ni dubinu koju je nemilice pruzao, ako ste znali gde i kako da je potrazite.

A toga je sve manje danas, i potrebno je da se ljudi sklone sa ulica da bi se to bolje osetilo. Bolje osetili i ljudi i sam grad.

Prohladno vreme koje je razbudjivalo i naoblacenost u kombinaciji sa suncem koje se nije lako predavalo su pravili idealan spoj za pravljenje unutrasnjih fotografija, a i „pravih“, vec po izlasku mi je bilo jasno da ce mi biti zao sto nemam funkcionalan foto-aparat. I nisam pogresio oko toga, jebale me pare (za baterije, koje nemam, mada je i aparat krs) da me jebale.

Video sam, i uzivao u tome, lica nekoliko zaljubljenih parova na mestu njihovih sastanaka, video sam i kovitlac koji su u Kalenicevoj igrao sa opalim liscem i bacenim papirima kao neko dete, zatekao sam ga da to isto, na istom mestu, radi i pola sata kasnije (detetu ne treba puno, sem maste, da mu bude zanimljivo u igri, steta je sto to odrasla deca zaborave), video sam i jednu izgubljenu deciju patiku, pazljivo ostavljenu na klupi u parku od nekog starijeg ko ne razmislja samo o sebi ili onima koje zna, video sam…

Video sam jos stosta, ali mi se ne deli sve, ko vas jebe, setajte malo i sami.

A i mrzi me da ovaj tekst pravim boljim no sto jeste. Ako cemo posteno.

Al nije poenta u tome sta sam video, vec u onome sto sam osetio, al to numem dispricam, slab sam srecima.

O tome da je nostalgija dobra samo ako se ne zivi u Proslosti, mozda neki drugi put.